Pripremila: Milijana Kerić
RK „Borac“ iz Banja Luke u zimskoj pauzi dobio je novog trenera, rukometnu legendu Veselina Vujović. On je posljednji angažman imao u PPD Zagreb, a prije toga radio je i u Železničaru iz Niša, Koperu, reprezentaciji Slovenije, Vardaru, reprezentaciji Makedonije, Srbije i Crne Gore, Jugoslavije, Ciudad Realu, Partizanu, Metaloplastici, kao i u Aziji.
- OD NEDAVNO STE TRENER RK „BORAC“ IZ BANJA LUKE. KAKVI SU VAŠI UTISCI O KLUBU I KOLIKO VAS OVA EPIDEMIOLOŠKA SITUACIJA OGRANIČAVA U PRIPREMI SPORTISTA?
Još uvek nisam ukupno sredio utiske, tek je to početak. Početak nekad može biti težak, nekad lak a, promene i sredine i svega ostalog mogu biti i veoma pozitivne. Mada, ja nisam, da tako kažem, novjlija ni u Banja Luci ni u Republici Srpskoj. Godinama sam i kao igrač i kao trener dolazio tu sa drugim klubovima i nekako se osećam kao kod kuće. Što se tiče epidemiološke situacije ona nas barem u pripremnom periodu ne sprečava da sprovedemo ono što hoćemo. Za sada to sve dobro izgleda i dobro ide. Sama snaga igračkog sastava je korektna ali bi nam još jedan ili dva igrača umnogome pomogli da ispunimo ciljeve koji su pred nama.
- ŠTA JE OSNOVNI CILJ RK „BORAC“ U NAREDNOM PERIODU?
Osnovni cilj je da budemo i prvaci BiH i osvajači Kupa i da, ako je moguće, napravimo jedan iskorak u Evropi gde igramo protiv „Gorenja“ iz Velenja, koji je slovenački predstavnik i izuzetno dobar klub ali videćemo.
- IZA SEBE IMATE ZAISTA BOGATU I USPJEŠNU KARIJERU. MOŽETE LI IZDVOJITI PERIOD ILI DOGAĐAJ KOJEG SE UVIJEK RADO SJEĆATE?
Kod mene je to jasno. To desilo još u prošlom veku, 1986. godine kada je Metaloplastika bila prvak Jugoslavije, osvajač Kupa, osvajač Lige šampiona, kada smo bili svetski prvaci kao reprezentacija i kada sam proglašen najboljim igračem na svetu i najboljim sportistom bivše Jugoslavije. To je stvarno nešto što ne znam da li je ikad iko ostvario na ovom našem podneblju. Zato kada sretnem ljude koji mi se dive, koji veličaju sve moje uspehe i rezultate ja ih razumem. I ja sam tako gledao neke Džaiće, Kićanoviće, Parlove. Navijao za njih. To je neki talenat koji ti da Bog. Kada pogledate ovu sliku na zidu to je neko naslikao i to je talenat i tome se ljudi dive. Prema tome, Bog uvek svakog nagradi na neki način samo je pitanje koliko taj neko to iskoristi.
- SADA KADA IMATE, ISKUSTVA I KAO I IGRAČ I KAO TRENER MOŽETE LI NAM REĆI DA LI JE TEŽE BITI IGRAČ ILI TRENER?
Mnogo teže je biti trener. Kao igrač zavisite od sebe i svog učinka a ovde zavisite od učinka igrača – da li će sprovesti Vaše ideje u delo, da li su sposobni da to urade. Kao igrač imate samo svoje probleme i samo njih rešavate. Međutim, kao trener imate tuđih 20 problema jer svaki njihov problem se afektuje u klubu i kod njih samih i to treba rešavati. Igrač završi trening i ode kući i ne razmišlja više šta će raditi sutra. Trener razmišlja 24h šta će i kako napraviti. Ne samo zbog godina u kojima sam, jer uvek bi menjao ove stare za one mlade, ipak bih bio pre igrač nego trener.
- KOLIKO JE OVA EPIDEMIOLOŠKA SITUACIJA UTICALA NA SPORT UOPŠTE PO VAMA?
Mnogo. Ja lično mislim da ćemo neke negativne posledice moći da procenimo tek u narednom periodu, možda čak i za nekoliko godina. Trenutno nismo ni svesni koliki su ti gubici, kolika je to rupa u samom interesovanju za sport, u bavljenju sportom. Neprisustvo gledalaca, odlaganje takvih takmičenja kakva susvetska prvenstva i Olimpijske igre, i šta to sve povlači za sobom.
- KAKO VI ČUVATE VAŠE ZDRAVLJE I KOLIKO JE OVA SITACIJA PROMIJENILA VAŠE ZDRAVE NAVIKE?
Ja sam stvarno bio izuzetno disciplinovan i poštovao mere ali ipak sam bio zaražen coronom. Nisam imao jake simptome, samo sam imao strahovite bolove u leđima, nisam imao temperaturu, nisam gubio čulo ukusa i mirisa. I sada na kontorli je sve bilo u redu, imao sam puls kao da sam momak 120/80 tako da sam dobio dozvolu da se bavim fizičkim aktivnostima. Ne pijem, ne pušim, spavam na vreme, bavim se sportom. Igram tenis rekreativno, vozim bicikl. Nedavno sam napunio 60 godina ali se stvarno trudim da ovo koliko je ostalo, jer idem putem, naravno, kojim svi idu, proživim kvalitetno. Za sada mi to na neki način uspeva. Trudim se da se ne prejedam i slično.
- KAO IGRAČ SIGURNO STE IMALI SPORTSKIH POVREDA. DA LI STE BILI U PRILICI DA SE OPRAVLJATE U NEKOJ OD BANJA I DA KORISTITE BANJSKU REHABILITACIJU?
Ja sam kao igrač imao povredu Ahilove tetive i onda sam otišao u vojsku ali mi je vojska dozvolila da tamo idem u Matarušku banju svakog dana gde sam lečio tu povredu. To mi je izuzetno mnogo značilo. Prvo, čini mi se, da sem samog lečilišta i banje, više Vas leče ljudi koji rade u tim ustanovama, koji Vas dočekaju koji Vas isprete kao da ste im rod rođeni, koji se ophode prema Vama na jedan fin način. Ja sam prvo pomislio da je to zbog mog imena ali sam onda video da oni to tako rade sa svim pacijentima i to je zapravo nabolja preporuka za ustanove tog tipa. Ljudi se najpre vežu za ljude. Kada nekom lekaru ili terapeutu verujete niko vas drugi ne zanima.
- KAKVI SU VAŠI UTISCI O BORAVKU U „BANJI VRUĆICI“ DA LI BISTE JE PREPORUČILI ZA PRIPREME I DRUGIM SPORTISTIMA?
Ja nisam prvi put kod vas, ja sam već boravio ovde. U okviru SEHA lige klub Vardar je igrao ovde pa smo bili smešteni u hotelu „Kardial“ tako da poznajem Vaš objekat. Kada su mi iz kluba predložili nekoliko destinacija ja sam rekao da bih najpre došao tu. Jer najbolja preporuka je pozitivan osećaj koji sam doživio tada i ovaj koji ću sada ponijeti sobom. Ja nemam dlake na jeziku, uvek kažem ono što mislim i požalio bih ako nešto nije u redu bilo da je reč o smeštaju, hrani, tretmanu, osoblju i slično ali, stvarno je sve besprekorno, nemam reči. Sigurno bih ovaj komplek preporučio sportistima i svojim kolegama trenerima. Ako je jedan „Borac“ sa Veselinom Vujovićem došao tu zašto to ne bi uradili i drugi sportisti i klubovi. Tu smo zato što je usluga kvalitetna.
