Pripremila: Milijana Kerić
Popularni srpski glumac Ljubomir Bandović nedavno je sa koleginicom Minom Lazarević u ZTC-u „Banja Vrućica“ u dvorani „Dunav“ odigrao predstavu „Čorba od kanarinca“. Ova predstava u Republici Srpskoj igrana je još i u Banjaluci i Gradišci.
„Gde god smo igrali ovu predstavu reakcije publike su sjajne zato što ona ima univerzalni jezik a to je ljubav. I u Japanu da se igra bilo bi zanimljivo. Mina i ja smo „klasići“, studirali smo zajedno i mi umemo da čuvamo ovu predstavu da je ne devalviramo, da ne odemo u kupovinu jeftinih aplauza, da sačuvamo melodramsku strukturu koju ima.“
- Pored ove predstave na kojim projektima još radite?
Trenutno u Jugoslovenskom dramskom pozorištu radim „Putujuće pozorište Šopalović“. Taj tekst se posle praizvedbe 80-tih i izvedbe po celom svetu opet vraća u to pozorište. Odlična je ekipa, prvi put radim Ljubu Simovića, prvi put radim Jagoša Markovića. To je moja bivša kuća, tako da postoji nekoliko razloga da budem srećan. Takođe, sada se uključujem u promociju nekoliko stvari koje sam radio prošle godine a to su rusko-srpski film „Hotel Beograd“, „Južni vetar 2“, kriminalistička serija „Jedini izlaz“ zatim film o Svetozaru Miletiću gdje sam prvi put protagosnista filma.
- Vidimo da radite mnogo, da li onda možemo glumca pitati šta mu je draže igrati kada je riječ o žanru?
Prije me pitatjte sa kim je lakše igrati. Što se pozorišta tiče žanr živi u publici. Naše sa scene je da im serviramo istinu a to šta će oni „ucrtati“ je drugo. Na različim mestima, u različita doba ljudi različito reaguju na istu predstavu. Nekome je komično a nekome tragično. Teže je nasmejati ljude. Može se namerno biti tragičan a namerno se ne može biti duhovit.
- Opšte je poznato da ste omiljeni i kod publike i kod kolega i kod novinara. Kako uspjevate da u današnje vrijeme i dalje budete prije svega, dobar čovjek?
Mislim da je to do vaspitanja. Sve što sam stariji sve više mislim da sve to iz kuće ide ili ne ide. Ja veoma volim svoj posao i nisam u ovom poslu zbog sebe nego zbog svog posla. Ono sve dobro što me zakači je kolateralna dobit. Želim da provedem svoj život služeći umetnosti jer me je ona privukla svojom magijom i istinom i lekovitošću. Recimo, predstava „Eling“ koju igram 12-13 godina sa još jednim kolegom ima isceliteljsku moć. Ljudi nakon te predstave izađu kao bolji ljudi. Neki provedu karijeru i ne dožive tako nešto a ja sam imao sreću da imam nekoliko takvih projekata. S tim u vezi, ja ne smem da dozvolim sebi da se uznesem i da mislim da je to sve do mene. Generalno, kad energija nije pozitivna ja bezim i ako ja imam „žute minute“ onda se osamim i ne delim tu negativnu energiju.“
- Koje dobre a koje možda loše stvari Vam je donijelo bavljenje glumom?
Do sada sam dosta dobrog dobio. Stekao sam veliko iskustvo, prijatelje, znanje. S druge strane, upoznao sam i sebe jer ovaj posao ako nije dobrim dijelom introspekcija onda se ne radi dobro. Onda se ovaj posao svodi na to da se glumac samo slika i pokazuje sebe ljudima. Ovaj posao mora da se živi jer jedino će tako publika dobiti ono po šta je došla a to je doživljaj. Moje je da publika iz sale ne izađe ista nego da bude promjenjene svijesti i raspoloženja. Ja sanjam velike snove ali sebi postavljam male ciljeve i onda sam zadovoljan čovjek.
- Šta bi Ljubomir Bandović radio da nije glumac?
Ja bih vozio. Ima to nešto kod muškaraca zbog čega oni vole manuelne poslove pogotovo ako je cikličan i ako se ponavlja, to smiruje. Znate, muškarac bez hobija je zlo na dvije noge a što je stariji to je još veće zlo. Ja volim da vozim na duge relacije i to me odmara. Najviše volim da vozim na odmor, kad ne moram da stignem na određeno vrijeme, pa stanem negde napravim pauzu i od puta sebi napravim odmor. A volim i da kuvam. To je jedan od najkreativnijih poslova na svetu. Volim da se igram namirnicama ali ne i da spajam nespojivo. Sad sam došao u godine kada tačno znam šta mi se jede i stim u vezi mi je lako spremiti hranu pasulj, sarmu i slično.
